Što sam naučio od svojih klinaca?

Život je čudan. Život je divan. Život je sve što vi želite da bude.

Nije mi uvijek bilo lako u životu, niti mi je lako sada ali živ sam i… sretan.

Imam suprugu koju volim i klince koji su predivni. Oni rastu, a s njima rastu i obaveze i briga ali i njihova ljepota. Mala bića postaju velika bića. Drago mi je kada vidim kako su sretni, onda znam da nešto radimo dobro.

Smisao života? Lako moguće.

Gledam ljude oko sebe kako odustaju. Odustaju jer nemaju cilj. Zato nemaju niti snage za nastavak borbe. Kako možeš stići na cilj ako ga nemaš?

Ja imam cilj, imam motivaciju. Snagu ne moram niti imati, skupiti će se nešto. Jer ljudi nisu ravna crta, ljudi moraju ili padati ili napredovati. Odabirem napredovanje. Mirovanje si ne mogu priuštiti, a pad nije opcija. Kome mogu zahvaliti za tu motivaciju i stvari koje sam naučio? Svojim klincima.

Uz ovaj blog stavljam malu galeriju fotki našeg najmlađeg Hulaka, naš mr. Viggo.

Gledajući njega, u fazi hodanja i usavršavanja istog prisjećam se onoga što je urođeno u nama. Nema srama u porazu, nema srama u padu. Sramota je pasti, a ne ustati se. Sramota je ne pokušati. Sramota je ne dati najbolje od sebe. U konačnici, nakon svega, sve to ostaje u vama i ili vam daje elena za iduće brdo i osvajanje idućeg vrha ili će vas depresija pritisnuti još više na pod.

Gledam ga i znam koliko je teško nakon pada dići se, koliko to boli ali bitno je znati što želiš postići i znaš da si zaista sretan kada digneš pogled, a čekaju te ruke pune utjehe sa snagom da te dignu do visina! Za Vigga, to su moje ruke. Za mene to su Tatjanine ruke. Za nju su moje. Jeste li vi nečije ruke utjehe?

Odlučite, napravite i okusite sreću. Oduvijek je bila nadohvat ruke, samo se drznite probati i… ne bojte se poraza. Dignuti ćete se.

<3